Kreatori nacističke doktrine. Vril je reč iz naučno-fantastičnog romana autora Edvarda Bulvera Litona pod nazivom Vril: Energija rase koja dolazi, objavljenog 1870. god. U knjizi je Vril opisan kao oblik energije kojim rasplaže izuzetno moćna rasa koja živi pod zemljom. Knjiga je bila veoma popularna pred kraj 19. veka zbog čega je izraz Vril ušao u uobičajenu upotrebu kao naziv za razne vrste 'životnih eliksira'. Zapravo, još uvek popularno englesko piće Bovril dobilo je ime kombinovanjem izraza Bovajn i Vril.
Neki čitaoci veruju da knjiga opisuje stvarne događaje zbog čega se njen sadržaj često povezuje sa nacističkim letećim diskovima - Flugsheiben, KSK letelicama na 'Vril' pogon (KSK-Kraftstrahlkanone – letelica naoružana sa energetskim topom), sa Jezuitskim 'duhovnim vežbama' i sa Atlantidom. Priča je možda inspirisala i čuvenog srpskog naučnika Nikolu Teslu da izmisli sistem za daljinsko upravljanje. Iako je Tesla porekao ovu hipotezu, njegov biograf Mark Dž. Saifer tvrdi da je, s obzirom na tadašnju popularnost ove knjige, čuveni naučnik najverovatnije bio upoznat sa njenim sadržajem.
Vril' se spominje i u knjizi 'Hakeri' autora Stivena Levija. 'Hakeri' je knjiga koja opisuje razvoj kompjuterske kulture. U njoj je prepričana priča autora Lez Solomona, urednika časopisa 'Popularna elektronika', koja govori o njegovom susretu sa domorodcima tokom arheološke ekspedicije u Kolumbiji: 'Od ovih indijanaca Lez Solomon je naučio osnovne principe vrila, energije koja omogućava pomeranje velikih tereta sa vrlo malo snage. Solomon je verovao da je energija Vril omogućila Egipćanima da izgrade piramide...',
Nekoliko autora iznelo je tvrdnje da je tajno društvo Vril - Vril Gesellschaft, ili Loža Iluminata - Luminous Lodge, bilo tajno okultističko društvo koje je postojalo još u pre-nacističkom Berlinu. Berlinsko društvo Vril je zapravo bilo unuštrašnji krug tajnog društva Tula. Takođe se pretpostavlja da je ovo društvo bilo u bliskom kontaktu sa engleskom grupom poznatom kao Hermetički red Zlatne zore. Do danas nije objavljen ni jedan pouzdan dokaz da je tajno društvo Vril ikada postojalo, što i nije čudo s obzirom na njihovu ekstremnu tajnost kakvu su nacisti zahtevali.
Postoji samo jedan osnovni izvor informacija o društvu Vril, a to je Vili Lej, nemački raketni naučnik koji je 1933. godine pobegao u SAD. 1947. godine Lej je objavio članak pod nazivom 'Pseudonauka u Nacilendu'. Odmah nakon opisa ariosofije, Lej je napisao: 'Jedno od društava je bukvalno osnovano prema romanu. Ovo društvo, za koje mislim da se zvalo 'Društvo za istinu' (Waahrheitsgesellschaft) i čija centrala se nalazila u Berlinu, posvetilo je svoje slobodno vreme potrazi za Vrilom.'
U knjizi pod nazivom 'Aufbruch ins dritte Jahrtausend: von der Zukunft der phantastischen Vernunft' od autora Luisa Pauelsa i Žaka Beržera, objavljenoj u Švajcarskoj, takoće se spominje društvo Vril. Iako informacije o ovom društvu zauzimaju oko 1/10 od ukupnog sadržaja knjige koja se bavi raznim ezoteričnim špekulacijama, autori nisu jasno naznačili da li je ovaj deo knjige fikcija ili je zasnovan na proverljivim činjenicama. Nova izdanja na istu temu, desničarskog autora Jana Uda Holija, poznatog pod pseudonimom Jan Van Helsing, objavljena su tokom devedesetih godina 20. veka. Društvo Vril, kako je opisano u delima ovih autora, ima mnoge osobine koje su karakteristične za teoriju zavere:
