„Kako to i zašto to da je naša železnička stanica najdalja?! Svi imaju stanicu pored sela, samo mi idemo dva kilometra peške do stanice, pa onda sedam kilometara vozom do Perleza!“ – „A šta da kažu Idvorci i Sakuljani, nemaju ni stanicu, ni prugu, samo skelu!“ Dosta nas je lekcija još delilo od francuske revolucije, a egalite i liberte bili su nam usađeni, kao ožiljci od vakcina na levoj nadlaktici: zaista smo verovali da je trasa austrougarske železnice trebalo da ševrda, da meandrira ne bi li prošla tik uz Sakule, Farkaždin i Idvor!
„Stanica je tamo zato što Farkaždinci nisu hteli da im voz gazi kokoške!“
Oho! Gradnji pruge prethodila je javna rasprava, gde su Farkaždinci (koji su možda još u ono doba zazirali od zagađenja i buke) prevagnuli da se pruga izmakne podalje od njihovih kokošinjaca i tavanaca, Junonine guske spasle su usnuli Rim od varvara, naše rovašene kokoške (srednji prst i petica parani) spasle su Farkaždin od buke i budućeg zagađenja, jer neće ni lokomotive zanavek biti na vodenu paru!
Stanica je bez premca bila najlepše zdanje koje smo videli; čim smo naučili da teramo bicikli, ispod rude, odlazili smo da vidimo voz: kroz prozor gledam varošanina u odelu, sa mašnom, mantil mu i šešir okačeni o odgovarajuću kuku, kufer na iskošenoj metalnoj platformi, znam da su ispod njegovog kufera slike Bleda i Bohinja, ovaj je kao Slim Kalagan, u hotelu će od barmena uz viski iskamčiti ono što mu treba da reši slučaj...
Gosti su na stanici čekani kako koji: pred neke je izašao domaćin sa taljigama, pred druge bi stigao fijaker, dugačka kola nisu bila svečana, ali bi se na sic metnuo čist pokrovac za rođake iz Novog Sada ili Beograda; jedne je zime moj brat Mića upregao Zorana i Bećara u sanke sa ćiriličnim inicijalima našeg dede koga nismo videli, hteli smo svi da čekamo tetka Novku, ali bismo morali da se vratimo pešice.
Stanica je imala ograđenu bašticu koja je mirisala kao Brioni (gde ću otići osamdeset i neke; vlasnik već neće biti među živima), iz čekaonice bismo čuli kako Vlada šef vrti telefon i kako svojim govorom, zrelim za logopeda, odlučuje o životu i smrti tj. da li voz može u stanicu ili ima da čeka na vekternici, karte su prodavane tako što bi se otvorilo okance veličine čitanke, ostali delovi vitraža bili su neprozirni, čuvali su tajne JŽ čije zgrade nisi smeo ni da fotografišeš, ogroman magacin i kantar behu na raspolaganju zemprozu i kulacima da žito, kukuruz, repu i junad šalju u „Servo Mihalj“, da, sa perona su praćeni regruti, već za dve godine eto njih natrag, obradovaće ih miris šljunka i pruge, koji pamte iz svog pionirskog stadijuma.
Vraćamo se iz vinograda i moj otac spazi nekoga ko, sav ušmuran, žuri ka stanici, „Na koji voz ideš?“ - pitao bi tobože ležerno, ali ipak i zabrinuto. Nije naravno imao sat, niti je mario za red vožnje (koji je doduše u grubim crtama bio poznat i putnicima i neputnicima: po vozovima se na njivi određivalo kad je vreme za fruštuk i za ručak). Šta god namernik odgovorio - jedni bi išli ka Novom Sadu, drugi ka Zrenjaninu - otac bi kazao: „Požuri!“, i nesrećnik bi ubrzao kao da mu je nagažena papučica za gas.
Ovu je svirepost meni za ljubav baba ponovio više puta: rezultat je bivao uvek isti.
----------------------------------------------------------------------
Radio-televizija Vojvodine http://www.rtv.rs
Servis odloženog gledanja i slušanja http://media.rtv.rs
